Ječali su
kaži kako diše hartija
kako krvari olovka
kako se množe knjige
Mogu da vam kažem
kako se rađa lišće
kako poteče mleko
Mogu da vam kažem
kako rastu zidovi
kako se postavljaju prozori neba
kako se vole životinje
Ali zato
ostavite zatvorene oči
s ove strane praga
***
treba da kupujete
zvuk reči je merljiv
Onda ne bi tako lako
ređali ono što nazivate biserima
Kroz toliko magle teško ćete videti
zeleni vrh
O ljubavi govorim
nevešto
U dobu sam
kada se razvijaju kosti
a ne strpljenje
Kažem vam konvencionalno
dobar dan
***
Ne okrenite nikada
poslednju stranu
što miriše na slanu
Na pisaćem stolu
predlažem da uvek imate
hrizanteme
ko zna gde će vam biti grob
U zemljanim posudama
skupljajte sitan novac
donosi sreću
a poneki put je dobrodošao
Ja lomim suve grane
Danas mislim da se nikada neću sahraniti
ali je vrlo moguće da neko
otkida od mene
misleći da sam suvo drvo
***
Uzdigle su se reči do mene
sada razgovaramo
oči u oči
s mojom pomoći gavore mi o lanu vidicima i moru
ja znam drugu priču
o kamenim
o kožnim preprekama
sporazumemo se sve ređe
ali sve lakše
Krenula sam drugim putem od čula vida
Ne nazivam ga oko
jer su dva
ja - uvek sama
Za vas je sve belo
i dim i drum
imate puno komšija čuvate ih i čuvaju vas
Gde ih je puno
jedan se gubi
Ileana Ursu Nenadić
PISMO KĆERI
Mariji
Razmišljam o noći punoga meseca
Kad će bogočovek strasno da zajeca
I klekne, skrušeno, pred tvojom nagotom,
Drhteći nespretno, kunući se potom
Jedinim životom, majkom, nebesima,
Ko da u rečima ključe sveta ima
Ili, lepše reći, ključe tvoga tela
O koje se lomi krhka muška strela,
Eto, o toj noći, kojoj služe svici
Da se, uznesena, nađeš na ivici
Samo jedne tajne, jedinog otkrića
Da si Majka Zemlja i Pramajka Bića,
I da nisi čedo kao mladi sveci
Već iskra u kojoj prebivaju preci,
Eto, o toj noći, o besmrtnom huku,
Kad se svemir začne i u tvome struku,
Razmiljam rukama punim hladne glave:
Hoćeš biti svesna sna koliko jave
Da si posle zemnog, nevinog bunila,
Ostala Božanstvo, kao što si i bila.
MOST
Filipe, lepi sine, prevedi oca preko,
Ti si jedini most nad ovom silnom rekom.
Kakav sam ja otac i kakva su mi braća,
Neka te ne čudi što nam se ničim vraća.
Pitaćeš šta je bilo. Grozno je naše nasleđe.
Stoka će preplivati, a ti ćeš, putem, sve ređe
Viđati pravog čoveka – umro je On kad i ja,
Zato se preko reke jedino nebo nadvija.
Virnem ja, kradom, kroz tvojne čarno oko
I vidim da ćeš preko, ko ljeljen, jednim skokom.
Priznajem, nisam čemu. To je od oca dosta.
Ipak me, pod starost molim, prokradi preko mosta.
Kad kažem preko Mosta, ja mislim preko Veka.
Videćeš – čovek je Ništa. Večna je samo Reka.
Milan Nenadić
U spomen na Nenadiće, velike prijatelje Hiperboreje
